nerešeni ishod, čak i povoljan poraz od Augzburga u poslednjem, šestom kolu nadmetanja po grupama, ali...
Čuveno "ali" ovde će prepustiti svoje mesto francuskom "Déjà vu". Već viđeno.
Jer, taj kobni poraz od baš 1:3, uz primljeni odlučujući pogodak u pretposlednjem minutu, nije ništa originalno u našem fudbalu. Štaviše, imao je taj poraz sve odlike brojnih srpskih fudbalskih tragedija.
Primiti gol u finišu, kada se sprema slavlje, ili se ima koliko-toliko povoljan rezultat, dešavalo se i Zvezdi u Strazburu, i reprezentaciji protiv Belgije za 3:2 u Briselu 2007, i protiv Gane (0:1) na Mundijalu 2010, i protiv Estonije za 1:1 u kvalifikacijama za EURO2012...
Mi, pritom, nekako po pravilu uvek "u nezgodno vreme" dobijemo crveni karton, a obično se to desi ili mladom ili veoma važnom igraču. Pa, samo na EURO2000 smo u sva tri meča prve faze imali po isključenog igrača. A kada nismo, dobili smo šamar, u vidu teniskih 6:1 za Holandiju (što je bolji rezultat od 6:0 za Argentinu, usred Mundijala; naravno - uz isključenje jednog našeg igrača).
Ta crna tradicija se, međutim, ne zaustavlja samo na kobnim završnicama i crvenim kartonima.
Tu su još i trans publike koji se, skoro po pravilu, na kraju pretvara u bes, a sve se začini sa "Uprava napolje". Opravdano ili ne, to je najčešće skandiranje, pa su tako samo u sećanjima onih starijih navijača ostale ovacije i pesma timu koji je poražen. A desilo se tako nešto baš i u Humskoj, onog 9. maja 1976, kada je Hajduk iz Splita trijumfovao sa 1:6, a čitav crno-beli stadion i po završetku meča bodrio svoje ljubimce. Oni su u sledećem kolu novim porazom prepustili prvo mesto Splićanima, ali su na krilima navijača u poslednjem minutu tog prvenstva ipak postali prvaci.
Davna su to vremena. Naš fudbal je u dospeo u teško stanje, u kome su samo retki timovi u skorašnje vreme, a još ređi pojedinici, uspevali da mame uzdahe i kažu "E, zbog ovoga valja ići na stadion!".
Jer, i u ovom Partizanovom krahu videle su se sve strašne stvari srpske fudbalske tuberkuloze. U njoj je, godinama već, kašalj zamenjen krkljanjem igrača pred kraj poluvremena, kada se po nepisanom pravilu i primaju strašno važni golovi. U toj srpskoj fudbalskoj tuberkulozi je temperatura vidljiva u strepnji pred svojim golom usled opšteg odustajanja od ofanzive. U njoj je mršavljenje vidljivo na tabelama, mršavim bodovnim učincima.
"Gol u 90.", crveni karton mladom ili važnom igraču, promašeni ziceri poput Partizanovih protiv Augzburga, publika koja iz stanja transa pada u stanje pljuvanja, golovi primljeni pred kraj (oba) poluvremena, sudija kao dežurni krivac, teranje uprave i kukavička igra. Mogli smo da iz te priče izostavimo Partizan, a vi biste rekli "Tačno, takav je srpski fudbal!". A mogli smo da izostavimo srpski fudbal. I, tačno biste tada rekli: "Eto opisa Partizana protiv Augzburga!".
Već viđeno. Nažalost.
