velikih rivala, već što je svako u srcu osetio onu tihu radost posle svih nepravdi koje su nas, baš u "najsporednijoj stvari na svetu", zadesile u ovom takmičarskom ciklusu.

Naši neće igrati na predstojećem prvenstvu Evrope. To se znalo i pre meča u Elbasanu, to se nije promenilo ni posle trijumfa "orlova". Ali, gorčina koja se osećala još od samog početka kvalifikacija narastala je taman toliko da je jedan ovakav rezultatski uspeh, svojevrsna "slatka osveta", rasprši na najbolji mogući način.

Prvo nam je serviran dron sa zastavom tzv. Velike Albanije, usred Beograda, usred meča sa Albancima. Mi, kakvi smo, a često umemo da budemo nepromišljeni, tada smo naseli na tu provokaciju baš kao što su i priželjkivali oni koji su je i sproveli u delo. Bilo je dovoljno da nekoliko albanskih igrača nasrne na našeg defanzivca Stefana Mitrovića koji je zastavu strgao sa bespilotne letelice, da na teren Partizanovog stadiona utrči nekoliko gledalaca, da nekoliko gostujućih fudbalera dobije udarce, pa da se meč prekine, a skandal protrese ovdašnji i evropski fudbal na velika vrata.

Naravno, pravda za žrtve nije baš nešto čime bi ova planeta mogla da se podiči, pa smo tako mi kažnjeni, i to brutalno.

• Oduzeta su nam tri boda. Ne, nije nam "obrisana pobeda", nego smo otišli u minus.
• Poniženi smo takvim epilogom, jer niko ranije nije ni bio u takvom minusu.
• Pobeda pripala Albancima, koji nisu hteli da se vrate na teren, kako je glasilo obrazloženje UEFA.
• Na sve to - novčano smo kažnjeni, onako, da ne zaboravimo "da se još i Đuri izvinimo što nas je tukao".
• Morali smo potom, u sklopu kazne, da igramo bez prisustva publike.
• Na sve to - sami sebi smo smejali, od muke. Opet smo počeli da delujemo smešno na terenu, nemoćno - iako imamo vrhunske igrače u vrhunskim klubovima.

Postali smo, svojim ponašanjem, a uz svesrdnu "pomoć" okolnosti u kojima smo se našli, otpisani.

Sve je počelo od tog drona, jer ko se sada seća početnog remija u Jermeniji, posle kog je i usledio pomenuti duel sa Albancima. U međuvremenu, postali smo fudbalski nebitni ostatku Evrope, jer smo svakim danom bili sve udaljeniji od Evropskog prvenstva, ali ni to nije bila dovoljna kazna. Kamenovan je autobus sa našim fudbalerima, čim su stigli u Tiranu. U Elbasanu su ih dočekali povici zločinačkoj Oslobodilačkoj vojsci Kosova, a i oni u slavu tzv. "Velike Albanije". Sve je bilo spremno da Titanik, kako bi se mogao opisati srpski fudbalski brod, potone. I to u crveno-crnom grotlu, iz kog je svojevremeno i poleteo onaj kobni dron.

Samo, ne treba nas, ovdašnje, tako lako otpisivati. To naročito važi za nas same. Nismo mi baš toliko loši kao što to mislimo, niti su naši fudbaleri "nesposobni". Da jesu, ne bi igrali svuda tamo gde igraju, ne bi imali onoliko trofeja i onoliko pohvala. Da smo, stvarno, toliko loši, ne bi mogla da se desi ova mala, slatka osveta. Ona je i dovela da oni koji su se možda i najviše radovali našoj naivnosti, ostanu u neverici. Da zavlada muk ne samo u Elbasanu, već i njegovoj široj okolini. A da se slavi svuda tamo gde se uspesi Srbije slave.

Umesto brodoloma srpskog fudbalskog broda, njegov pramac se izdigao i prosekao talase koji su pretili da ga u Elbasanu i definitivno pošalju na dno. Jedan gol, pa onda još jedan, baš kada je poraženim ekipama najbolnije, u sudijskoj nadoknadi vremena, bili su poput šamara kojima se neko otrežnjuje. A otrezniše se svi oni koji su pomislili "eto, gotovo je s njima".

E, pa nije.