domaćin priželjkivao trijumf za istorijski plasman na Evropsko prvenstvo, ne biste mu poverovali, zar ne? Iskustvo nas, međutim, uči da bi trebalo.

- Mi se nekako uvek borimo protiv jačih od sebe. Protiv Osmanlija kada su najjači. Protiv Austrugara isto. Ređajte dalje sami. Evo, fudbaleri, takođe. Izgubili sve šanse, još otišli tamo posle “afere dron”, dočekale ih kamenice i napeta atmosfera, a pobede. I to u meču koji im, takmičarski, ne znači. Proradio je taj naš inat, koji nas već vekovima krasi – kaži viši kustos istoričar Darko Žarić, direktor Muzeja Toplice.

Istina, nama ovdašnjima “žreb” nam kroz istoriju ne daje baš lagane rivale, ali, na kakvom prostoru živimo - mi i ne možemo da upadnemo u neku lakšu grupu. Sa druge strane, gde god da živimo, i čime god da se bavimo, epilog nekih važnih životnih borbi uvek zavisi od više faktora. Kada je o fudbalerima reč, njihov uspeh u Elbasanu delovao je kao nemoguća misija. Govorilo se o brojnim faktorima opterećenja (niz loših rezultata, blede partije, “vruće gostovanje”, konstantna tenzija, kamenovan autobus), a zapravo su to bili – faktori rasterećenja. Kako sad to? Prosto, naši su i pre polaska u Albaniju bili – omalovažavani. Tamošnji mediji bili su puni ubeđenja da će gosti doživeti debakl, da stižu otpisani, da oni, zapravo, i ne znaju da igraju fudbal kada su zajedno. Dobro, dešava se to nama često, nije baš da nam je nepoznat taj osećaj omalovažavanja već vekovima. A to ume da podigne čoveka sa kolena. Da pomisli ono čuveno, gramatički ne baš savršeno pravilno, “E, ti će mi kažeš da ne mogu!”. Čovek onda zajedno sa onim do sebe pokaže da ne pristaje na poniženje. U Elbasanu se baš to i desilo.

- Kako će ekipa odigrati zavisi od mnogo faktora. Od igračkih kvaliteta, zatim od timskog duha, ali i od spoljnih, takozvanih “situacionih faktora”. Ovi sadašnji situacioni faktori bili su - kohezivni. Ujedinili su naše jer su dočekani sa visokom dozom potcenjivanja. Govorili su Albanci o njima kako su, eto, dobri igrači, ali nikakav tim. To omalovažavanje kompetentnosti, međutim, ne doživljava se kao da je ono na račun tima, nego na račun cele Srbije. To je probudilo želju kod igrača da pokažu da vrede – ističe sportski psiholog Ljubica Bačanac.

To mu, dakle, dođe taj “čuveni srpski inat”. Pa, dobro. Deluje kao da su želja, ljubav i reakcija na spoljašnji faktor bolji opisi. Samo, kako god to sve zvali, koliko je taj naš inat - stvarno moćno oružje?

- Nedavno sam na međunarodnoj konferenciji imao predavanje o našem čuvenom prelasku preko Albanije 1915. Godine i to iz ugla planinara i istoričara. Sada bi nekom planinaru trebalo 3.600 evra samo za opremu da 11 dana pređe preko albanskih planina, gde su tek troškovi za hranu. A naš narod, go i bos – prešao. Kad proradi ta naša želja, taj naš inat, mnogo nemogućeg postaje moguće. Kad je najteže, mi smo najjači – kaže Žarić.

Ovaj naš fudbalski tim je samo potvrdio da su čuda na dohvat kada se držimo zajedno. Čak i kada se obrukamo jer ne pobedimo realno slabašne Jermene, čak i kada nas ne baš neki naročito jaki Danci usred Beograda deklasiraju. Međutim, kada postane baš teško, a pritom počne i omalovažavanje, i to nas kao kolektiva, kao zajednice, onda je priča drugačija.

- Ekipa se ujedinila, niko nije morao ništa da joj priča. Sami su osetili potrebu da pokažu svoje dostojanstvo, zajedničko dostojanstvo, zajednički cilj. Svi remetilački faktori, poput kamenja kojim su gađani u Tirani, još više su ih ujedinili. Doživeli su to kao izazov. Da pokažu onima naspram sebe da mogu da funkcionišu zajedno i da pritom budu uspešni. Pokazali su to, u krajnju ruku, i nama samima – zaključila je Ljubica Bačanac.