neočekivano, ipak su oni ušli u meč kao još uvek aktuelni prvaci Evrope, i to pred 24.000 svojih navijača. Tim prepun NBA igrača individualno je bio i ostao jači od našeg, no ono što je bilo tužno je - što naši igrači nisu ličili na sebe. Nisu ličili na ono što mogu, na ono što je oduvek krasilo ovdašnju košarku. "Duh igre", kojim su se dičile generacije, čak i kada im nije išlo, zasnivao se na timskoj igri. Na dobrom odabiru kada se šutira, zašto se šutira i odakle se šutira. Čak i kada se promašuje, red se znao. Pa, kad ne ide - onda ne ide. Ali, količina srljanja, individualni pokušaji i prerana nervoza zbog rezultatskog zaostatka, koji dugo nije bio neki strašan, detalji su koji su umanjilli fantastična ostvarenja ove ekipe u vidu sedam uzastopnih pobeda kojima su otvorili ovo takmičenje. Izgubiti meč - uopšte nije strašno. Nije strašno izgubiti ni dva, ona najvažnija. Ali, ovako odjednom - izgubiti identitet, to em košta, em boli.
Evo kako se do tog bola i došlo.
Opširnije na našem specijalu Eurobasket 2015
