Ne ide ni "Pa, mi smo vam rekli!". Nikako ne ide tako, ma koliko bilo tačno. Uvod u priču o našim košarkašima počinje na jedan sasvim drugi način. Jedini ispravan način. Kratkim foto-podsećanjem na to koliko su bili srećni.

Početkom ovog leta (ako je leto uopšte počelo), kladionice nisu davale ama baš nikakve šanse ovim našima. Otpisali su ih i neki srpki stručnjaci. I skoro svi svetski. A i dobar deo ovdašnje javnosti. Ne zbog sklonosti pesimizmu, već zato što bi se to moglo nazvati košarkaškom logikom (relativno nov sastav, definitivno nov selektor, mnogo povređenih, a rivali daleko jači). Ali, da bi logika mogla da se primeni, treba se držati samo činjenica. A da su se naši košarkaši držali samo tih svima znanih činjenica, ne bi stigli dokle su stigli.

Da, oslabljeni su otišli tamo, u tu Španiju, gde se ovih dana igra najbolja košarka na svetu. I gde su baš ovi naši doživeli neke baš teške trenutke - poraz od Francuske pred završni zvuk sirene, "vaskrs pa samoubistvo" protiv Brazila u prvoj fazi takmičenja (kako to lepo nasloviše naše kolege iz jednog malog, provincijskog španskog lista). Pa su onda doživeli poraz od moćnih domaćina, poraz koji su Španci nazvali "novom lekcijom". Isti oni Španci koje su sve oči sveta videle u finalu. A neće biti tamo.

Te iste oči su mogle da vide i nešto posve neočekivano. Naše košarkaške spektakle protiv neporaženih Grka u osmini finala, a onda i protiv Brazilaca, ekipe pune NBA igrača, u četvrtfinalu. Ali, kada smo vam pred početak šampionata u jednom od naših najčitanijih košarkaških tekstova "Srbija na Mundobasketu: Ko će nam biti novi Ahmed?" lepo pojasnili da se ne brinete, a svetu lepo rekli da se pripazi, iskreno govoreći - nismo baš očekivali ovo što je potom usledilo. Onako tiho, u sebi, nadali smo se da će se desiti jedan mali, a hrabri juriš u slavu. Čak i kada nam je stigla poruka od naših košarkaša "Pročitali smo tekst, svi. Sada - tražimo Ahmede! ;)". Ma, i tada smo hteli da samo jedan od njih, onako, neprimetan, uradi nešto neobično a dobro, baš kad je najteže. Umesto toga, sad kao da čujemo 12 truba koje jedna drugu vode u juriš.

Za to vreme, u Srbiji je nastajala ludnica. Ponovo je počelo da se razgovara sa aparatom koji prenosi ton i sliku, mladi su se posle mečeva šetali gradom i naglas izgovarali šale poput "Ma, gde su sad te Brazilke, da ih tešimo?", a devojke... devojke su ovde oduvek bile posebna priča. Naročito posle posebnih priča na Mundobasketu, pa su se odmah po deklasiranju Brazila u četvrtfinalu mogli čuti i njihovi komentari "E, ovo vam je za brazilsku depilaciju!".

I dok se po Srbiji aplaudiralo televizoru po završetku meča, u Poljskoj su naši odbojkaši delili svoje lekcije, na svom prvenstvu sveta, pa uz poruke "Srbi ludaci!" slali podršku košarkašima. Rukometašice su bile u euforiji, sa sve onim čuvenim "Gazimo!". Odbojkašice pred svoju planetarnu borbu baš zbog košarke otkloniše tremu i napeto iščekivanje, te postadoše opet vedre (kao što nebo nikako neće da bude na više od tri dana ovog "leta"). Na ulicama gradova u kojima Srbi žive oživela - radost. Makar privremena, ali primetna.

U Španiji, na tribinama, na opšte iznenađenje - grmi čuvena melodija iz "Otpisanih". Nekako smo svi, odjednom, opet bili kao jedno. A to nam se poslednji put dešavalo otprilike u proleće 1999.

A košarkaši...

Posebna su oni priča. I oni koji igraju, a i oni kojih na parketu nema, zbog povreda. Ali i ti momci koji nisu mogli da pripomognu u toj Španij su, poput Nedovića, odmah po završetku meča sa Brazilcima slali putem društvenih mreža sledeće poruke:

"Daj bre, pa mene ovo motivise da treniram jos jače i da napredujem. Mogu da zamislim klince po Srbiji. Hocu da vidim pune terene sutra! :)"

Puni tereni? Možda.

Ali srce je sigurno puno.

Njime je i igrano.

I, tu negde, malo iznad srca, i leži onaj tajni sastojak koji drugi nemaju, a na koji se ovde umalo zaboravilo. Mogu vam razni ljudi razne stvari pričati o receptima za uspeh, ali bez onih treninga za koje samo vrhunski znaju koliko odricanja nose sa sobom, bez slušanja trenera čak i kada se zahtevi čine nerazumnim, bez podrške najbližih koji jedini znaju na šta su se njihova deca odvažila i prkosila skoro svemu modernom, nema preduslova za ono osnovno - igru.

Ali, biti spreman je jedno. Uživati, nešto sasvim drugo.

A naši su počeli da uživaju. Čak i oni koji su večito bili "ledenih faca" (pa i kad trojkama izbacuju svetskog šampiona, na jednom prethodnom takmičenju), čak i oni su počeli da igraju sa osmehom. Oni drugi, koji ne igraju u startnoj postavi, počeli su da skaču i bodre, kao nikada pre. Da zagrljeni slave. Kada bi ušli u igru, počeli bi da zakucavaju, da "lupaju banane", daju trojke. Emocija je nadgradila razum, sav protkan godinama utreniranim detaljima za najveće domete. Ma koliko svet sumnjao u visinu tih dometa. A oni naši glavni? Oni su se stvarno smejali. I pogađali tako da je svet počeo da se hvata za glavu i sam smeje zbog toga koliko momci uživaju na terenu.

Opuštenih ramena, bez stege u grudima koja ume da okuje i najspremnije, uz poneko namigivanje saigraču, a mnogo više atraktivnih poteza - tek koliko da podsete svet da dolaze iz zemlje košarke, počeli su iz dana u dan sve više da se smeju. Valjda jer su dopustili da ih preplavi onaj stari, dobri "Hajde da se igramo" stav, zbog kog je ovo i postala zemlja košarke.

I, igrajući se tako nasmejani sa rivalima, ovi naši, svi redom, svojim zajedništvom i svojim osmehom podigli su Srbiju na noge. Napisati "Ustala je Srbija" je politički uvek bilo opasno, ali je sada i sasvim tačno. Da, ustala je Srbija. I to da bi se naklonila.

Ne košarkašima kao košarkašima. Već u znak zahvalnosti što su nas onako nasmejani podsetili koliko je važno - igrati se.

Koliko je, u životu, važan osmeh, taj tajni, a svima dostupni sastojak.

(A sad, na te Francuze.
Ko to dobacuje "Ne vredi, bre, oni su mnogo jaki, pa Špance su izbacili u četvrtfinalu"?

Pa?
'Ajd da mi vidimo ko više ume da uživa dok se igra. Ne da vidimo nekakav revanš za poraz sekund pre kraja. Ne da bismo im pokazali da nije lepo da već sada pričaju kako veruju da je moguće da pobede Amerikance u finalu. Ne, nego da mi vidimo - ko je srećniji kada se igra.

Kako sad "Nema tu logike, kakve veze osmeh ima sa košarkom?!". Pa, da je bilo logike, ne bismo bili tu gde jesmo. Nas, ovakve, ovdašnje, ionako je nemoguće ubaciti u logiku.

"Povratak otpisanih" smo odgledali. Sad su na redu "Srećni ljudi". Potpuno nova epizoda je u petak, u deset uveče. Ma šta vam pisalo u TV programu za taj termin, tu treba da stoji samo onaj završetak poruke koju smo dobili od naših košarkaša, onaj tajni sastojak zbog kog svet viče "VRATILI SU SE!!!" ->

;)