posvećenosti uspehu baš na tom nadmetanju, ima tu i jedna nevidljiva nit. Stara je skoro koliko i sam Nole.

O toj niti, vezi između Novaka kao dečaka sa snovima, i Novaka kao vimbldonskog šampiona, najbolji teniser sveta govorio je u kratkom dokumentarcu, baš na tu temu.

"Evo moje priče o odlučnosti da dam sve od sebe na Vimbldonu, možda niste ranije pogledali", naveo je Đoković na društvenim mrežama uz ovaj video-zapis:

U njemu on kaže:

"Beograd je, poput mnogih gradova u Srbiji, patio mnogo, zbog ratova. Mnogi ljudi su imali sumnje u to šta sutrašnjost donosi, nisu bili sigurni da će moći da podižu decu koju imaju, nije se u tome mnogo razlikovala ni moja porodica... I, znajući kroz šta smo prošli, to je i ojačalo moj karakter", pričao je Đoković uz kadrove srpske prestonice, bombardovane 1999, i nastavljao uz nešto vedrije kadrove ušća Save i Dunava i teniskih terena.

"Blizu nas se nešto dešavalo, gradilo se. Rekli su mi da grade teniske terene. Nikada nisam čuo za tu reč. Znao sam za fudbal i neke druge sportove, ali tenis je bio nov i za mene, a i za moju porodicu. I, odmah sam se zaljubio u njega. Satima sam igrao 'protiv' zida. Na TV-u sam gledao kako Pit Sampras igra za svoju prvu vimbldonsku titulu. Tada sam odlučio da sanjam nešto veliko, da sanjam kako ja na centralnom terenu Vimbldona podižem trofej".

Novak se potom u svom podsećanju podsetio trenera koji mu je i oblikovao tenisku karijeru:

"Prvi put sam video Jelenu Genčić, najboljeg trenera na celom prostoru bivše Jugoslavije, kada sam imao pet godina. Ona je bila tu, blizu mene, sa svojim teniskim kampom iz Beograda, a ja sam gledao kroz ogradu šta se tu sve dešava. Ona me je videla i pitala moje roditelje da li bi me pustili da vežbam tenis. Kada bih završio sa školom i treninzima, pravio bih vimbldonski trofej u mojoj sobi. Taj trofej sam držao u rukama i gledao se u ogledalu, govoreći 'Ja sam šampion Vimbldona!'. Nije prošlo mnogo od tad, a Jelena je mojim roditeljima rekla 'Imam zlatno dete. Ima talenat koji sam videla samo jednom u životu, kod Monike Seleš i sasvim sam sigurna da će biti teniski šampion'. A kako sam ja odrastao i postajao sve zreliji teniser, dobijao sam sve veću podršku moje države, kluba za koji sam igrao. Kada sam osvojio prvi grend slem, Australijan open 2008, ceo svet mi se promenio. To mi je dokazalo da je moj cilj dostižan. Da imam kvaltiet i talenat za to. Tako da... sve kroz šta sam prošao u životu, sve je vodilo ka osvajanju Vimbldona. Tada, u finalu, mnogi su bili uz mene na terenu. A kada sam osvojio poslednji poen, time i titulu, opet sam bio onaj šestogodišnjak. Samo sam sada držao pravi trofej. Moj san. Jelena, koja je imala znanje i oko da razume volju da se postane šampion, bila je sigurna da ću postati šampion. Zato sam imao osećaj da taj trofej i nije moj trofej - već naš trofej".